Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Najviše od svega ga je zabavljalo kada bi mu s peglom započeo dan. Bila je draga, istovremeno dr­ska - ko stari bojler. Nje­ga se doduše nije sjećao, ali su mu stolica i tepih rekli da je pegla najviše vremena provodila sa njim - sma­tra­la ga je najmudrijim. Odnijeli su ga kad je prestarao. Uhvatila ga bojlerska senilnost. Brkao je hladnu i toplu vodu, a to familiji nikako nije odgovaralo. Sve stvari u toj ku­ći su smatrale da je “Otpad” raj za umorne uređaje. Tamo je ostarelo klopotalo završilo. Klinac je znao pravu isti­nu, ali im nije htio kvariti doživljaj. Zato je i ljubomorno čuvao aparate od ostalih ukućana. Da ne dotraju. I da ih ne odnesu. Drao bi se na sestricu kada bi neš­to od stvarčica nehotice gur­nu­la. Bilo bi mu posle žao, ali... No, vratimo se pegli. Ta nije imala dlake na jezičku za paru. Pogleda ga kroz one njene duboke rupice pa reče: “A tu si, dječače. Jesi li se naspavao?”
Klim­nu glavom, protralja kapke i iskezi se u stranu.
-Da ti odmah kažem neš­to. Uskoro ćeš da napuniš 10 godina... Treba da znaš da i tebe čekaju neke ne mnogo fine stvari. Kao i svako drugo mladunče od čovjeka.
-Daj, ne prepadaj ga! - uz­vik­nu bokal sa trpezarijskog stola.
-Molim te, dozvoli... Ne želim da ga plašim, samo teta Pegla hoće da ga poduči životu - momčić već bješe legao na pod divno zabavljen činjenicom da i tog jutra magični drugari žele da se druže. Nakezi se u dru­gu stranu. Čuperak mu se razigra sa resama na ći­li­mu.
-Kad porasteš, postoje tri načina da umreš. Jedan je da pu­šiš cigarete svakog dana. Dru­gi da piješ alkohol što češće možeš. I treći je da voliš nekog ko te ne voli. Moj ti je savjet - ako baš moraš, umri od ljubavi. Lak­še ćeš je preživjeti.
-Aaaa! Kako je to bilo duboko! - uz­vik­nu kroz sur­lu usisivač.
-Staro depresivno to­ro­ka­lo - frk­nu bokal.
-Je li jasno, dušo - pegla ga pomazi gajtanom po li­cu.
Zaklima glavom nekoliko puta, pa se opet zacenu. Ali stegnu šakom usne da ne probudi seku i roditelje.
-Imaš tako divne oči, moj dječače... - lampa se raznježi. - Teta Pegla ima pravo, ali nije sve tako zacrtano. Tvoje srce je meko i pažljivo. A u svijetu lju­di, u kom je mnogo oš­trica i grubosti imati meku du­šu nije slabost, već iz­uzetna hrabrost.
-Ej! - uz­vik­nu dugački nož nakačen na zid - Nismo svi takvi! I ja sam oš­trica. I koga sam to povrijedio, moliću lijepo?
-Ma ajde molim te - odbrusi daska za rezanje - Pogedaj šta si meni uradio. Sva sam od ožiljaka.
Maleni umalo ne prasnu od smijeha. Jer, skoro pa je bio potpuno siguran da se daski nož zapravo žestoko sviđa. Ali, kako je bila tradicionalno vaspitana, trudila se da isti­nu prikrije. Zato ga uvijek neš­to podbada, dobacuje jer je ljubomorna na činjenicu da su on i viljuš­ka u stabilnoj vezi.
-Ali, gospo Daska... - nož se okrenu put nje i s poš­tovanjem se obrati - ... Vi ste prelijepi! A prelijepe stvari moraju imati ožiljaka. Izvinjavam se ako su neke od tih ogrebotina od mene.
Daska se zacrveni (i to ne zbog tra­ga od pa­pri­ka).
-Hm. Mfm - odnekud iz fioke začu se viljuš­ka.
-Znaš... - uklju­či se korpulentni frižider - Ne dozvoli da te svijet otvrdne, naš mi­li dječače. Nemoj dopustiti da te oni koji te povrijede nauče mr­žnji. I ako svijet bude gorak, ti sačuvaj svoju slatk­u blagorodnost.
-Amin za to! - fen se prekrsti.
-Jer ti si vrlo poseban... - zavjesa reče - ... ti možeš da pričaš sa nama. Da nas čuješ. Niko dru­gi to ne može. U tebi je magija jet­ka i svježa. Ponosni smo na svog majmunčeta.
Pridiže se, priđe elegantnoj tkanini što je blistala sa garnišli, zagrli je pu­nim rukama. Za nju je čuvao iz­uzetan komad ljubavi... jer je umjela da propusti svjetlost i spu­sti je nje­mu na obra­ze... i da se tako gledaju satima.
-De, de... - uzvrati mu zagrljaj, umota ga u svoj svemir - Nemoj da zaplačem, tek su me oprali omek­šivačem. Voli tebe tvoja teta Zavjesa iznad čika Krova.
-I ovo da ti kažem... - Pegla se ubaci - Nemoj da te briga šta dru­gi misle. Jer dvije stvari te mogu spriječiti da budeš srećan. Prva - da se pitaš zaš­to si takav, a druga da se interesuješ kako te dru­gi vide.
-Opet nabrajaš... - bokal doviknu - Ali konačno da neš­to od tih sil­nih bro­ja­li­ca zbilja valja.
-Slušaj ti! - pegla se uskoči i prope - Nemoj da ti dođem tamo i da te u sopstvenom čaju udavim!
-Alo vas dvoje - uz­vik­nu telefon - Dosta prepucavanja! Ne mogu vas slušati!
Dok je graja između njegovih prijatelja trajala, pažnju mu privuče neki sit­ni šapat nadomak vrata. Primače se i ugleda roj sit­nih, razdraganih stvorenja. Milioni veselih čestica prašine letjeli su i padali, pa opet uzletjeli uz zrak sunca i trag repa promaje. Usne mu se razv­ukoše, a oči raširiše od iskravog plesa.
Posmatrali su ga aparati. Ne­ki su u glas uzdahnuli.
-Teta Peglo?
-Molim? - uzvrati tiho mikseru.
-Kako reče da se zove magija koju naš dragi dječak ima?
-Eh... lju­di je zovu autizam.
A on! Eno ga tamo! Prstima razgovara sa šarama prašine i voli taj ku­hinj­ski svijet prepun svakojake širine. Tamo smisla ne fali... sve je poređano tako da jedno drugo zagrli. Pitajte ga. Hoće da odgovori. Protrljaće kapke i u stranu će da se iskezi. Taj naš mali, maleni.
(Autor je knji­žev­nik)